Neko ko ima slabu predstavu o kvantnoj mehanici (KM) moze da pomisli da se radi o fizici atoma. Pa, nije mnogo pogrijesio. Ali nije ni obavjesten o savremenim shvatanjima! Tacno je: u pocetku je ovo (fizika atoma) bio sinonim za KM. Ali ona je danas otisla mnogo dalje, u fiziku cvrstog stanja, nuklearnu fiziku, fiziku cestica… Da bi prihvatio KM, moras je razumjeti, osjetiti. Ali, kao i sa vecinom informacija koje nam nudi nauka, najvaznije je – vjerovati. Jer i genetika nas uci da se proteini prave slaganjem amino kiselina koje se opet kopiraju iz genetskog koda kojeg u fabriku proteina (ribozome) unosi prenosna nukleinska kiselina (mRNA): ko hoce da vjeruje… I onda naravno da ima onih primitivnijih, zatucanih shvatanja da izmedju religije i nauke i nema nekih vecih razlika. To je ona ekipa sto joj je Zemlja i dalje ravna ploca. Naravno da ima razlika! Nauka nam nudi brojne informacije koje uvijek imaju iza sebe naucnu teoriju, potvrdjenu u eksperimentu i praksi, a statistikom obradjenu tako da se izbjegne sumnja o cistom slucaju. Isto je i sa kvantnom mehanikom. Ali za razliku od nauke makroskopskog svijeta, ovdje nista niti vidimo, niti osjecamo, a najcesce i ne razumijemo. Pitanje vjerovanja dobija ocito na znacaju….

Ali ako znamo matematiku, mozemo sve sto se odnosi na KM vidjeti kao na dlanu. Ima matematicara koji ponosno (lako je njima, kad razumiju) tvrde da je KM kao jezik, a onda mu matematika dodje kao gramatika, pa ako znas gramatiku, lako je komunicirati.

Ko zna matematiku? Oni sto razumiju ovu Sredingerovu jednacinu sigurno. A sta cemo mi ostali?

Polako, nije ni za nas ostale sve crno.

Kretanje je jedan od osnovnih fenomena u fizici. Zasto se nesto krece? Galilej i Njutn su nas prosvijetlili objasnjavajuci gravitaciju. Teologe ne smijete ni podsjetiti o „primum movens-u“ (tj. Bogu), jer ce se odmah prepasti i postati agresivni u strahu da vi ne pokrenete pitanje odgovornosti: ako je Bog sve prvi pokrenuo, „lako“ je onda doci i do poslednjih tragedija u Beogradu, Teksasu… Ne, mi u fizici se ne bavimo odgovornoscu. Ajnstajn je „ukinuo“ gravitaciju i zamijenio je zakrivljenim prostorom i vremenom. Kretanje se moze predstaviti vektorom. Tijelo se nalazilo u ishodistu vektora, krece se brzinom tom i tom u nekom pravcu. Vektor mozete postaviti u trodimenzionalni (tzv. Euklidov) koordinacioni sistem i kad vidite tri dimenzije (ose) i unutar sistema jednu strelicu sve vidite: pravac, brzinu (jer „dolje“ na x-osi je vrijeme). Za KM najvazniji matematicki pojam je stanje vektora. Znaci ne jedan vektor u trodimenzionalnom sistemu, vec vektori u prostoru sa proizvoljnim brojem dimenzija. Gore-dolje, lijevo-desno, tamo-‘vamo…sve je dozvoljeno, sve moze da se zamisli. Sjecate se onog Pitera iz jednog od X-men filmova? Onaj sto se kretao brzinom koja nije imala granica, pa „stane“ pored metaka i fino ih sortira da nikoga ne povrijede? E tako vam je i sa ovim fenomenom: mnogo vektora u prostoru sa mnogo dimenzija. E sad zasto su ovaj vektoriski prostor nazvali i linearni prostor (sinonimi), ne znam, valjda da nas privuku, jer kad se kaze linearno, svi odmah pomisle na nesto jednostavno. Mnogo je gore kad se koristi treci naziv Hilbertov prostor- to moze da zabrine.

E sad idemo dalje. Zamislite da ima vise ovakvih linearnih prostora. Izmedju njih postoji mogucnost kretanja… Razumijem, ovdje prestaje nasa moc da ovo „vidimo“: ostaje nam samo da se pouzdamo u matematiku koja ce nas voditi dalje. Matematika ima nacina da objasni prelazak iz jednog u drugi linearni sistem. Instrumen je operator. Operator je takodje vektor. Operatorima se u kvantnoj mehanici opisuju velicine (u klasicnoj fizici, primjer velicine je masa, energija, brzina, toplota…). Znaci za KM je linearni prostor samo sredina u kojoj djeluju operatori i to jedino interesuje KM. Ali kako se linearni sistemi nalaze u razlicitim vremenima, Lorenc se pobrinuo da imamo i tu matematiku koja nam pomaze da putujemo kroz vrijeme ili strucno receno iz jednog u drugi vremenski referentni sistem (okvir)*. Jasno vam je da se ovdje moraju uvesti jos dva matematicka simbola: sigma (grcko slovo) i integral (izduzeno „s“), jer oba predstavljaju neku vrstu zbira svih pojava u vremenu i prostoru. Zamislite sliku krive koja ima svoj pocetak na x-osim, pa vrh i onda opet sijece x-osu (te dvije tacke joj cine interval). Sve sto se nalazi izmedju krive i ose vremena (povrsina ispod krive) se moze opisati uz integral. A ako se sjetite onog mnostva vektora sto idu svukuda, jasno je da vam treba integral. Srecom, dovoljno je samo imati intuitivno znanje o tome sta integral predstavlja.

Na kraju je statistika. Ali nju tek ne morate znati (jer, nemate sanse!): dovoljno je samo vjerovati da ce vam ona sa velikom sigurnoscu potvrditi istinitost neke pojave.

A filozofija?

O filozofiji KM sam pisao vise puta. Kljucni pojam je realnost. Sta je realno? Sta je objektivno? Odmah ce vam biti jasnije ako citiram jedan ekstremni kriticki glas jednog fizicara koji je optuzio KM da je isuvise antropocentricna?! Kao sve je postavljeno na pogresnoj osnovi jer podrazumjeva covjeka kao posmatraca (ima slicnih esktremnih kritika i religije da je takodje antropocentricna: zasto bi Bog trebao da ima formu covjeka? Mozda je zec?). I tu sad pocinju „svadje“: je li objektivno ono sto mi dozivimo (iskustvo, nase tumacenje, kognitivni proces na bazi percepcije)?

Srecom tu je opet „suva“ matematika koja je puna simbola i koju ne brine sadrzaj tih simbola (sjetite se sintagme) i zato se fizicari koji hoce da ocuvaju vjeru u KM, stalno i iznova pozivaju na formalizam KM. Evo, sad ste dobili sve kljucne rijeci KM- sad samo treba zamisliti….

* ovi (razliciti) referentni sistemi takodje zbunjuju, a zapravo se radi o mjestu posmatranja. Ako se dva covjeka nalaze na pokretnim stepenicama, a treci ih posmatra, njih dvojica krecuci ce razlicitom brzinom (ili jedan ljubazno stoji skroz udesno) imaju jedan utisak (medjusobno), a sasvim drugi utisak ima onaj sto stoji sa strane i gleda. Lorenc se potrudio da napravi formulu kojom se ovi „uglovi gledanja“ povezuju.

Kad bi ja bio Ajnstajn i kad bi mogao jos za svoga zivota vidjeti u buducnost i tako naslutiti sta ce nekoliko godina nakon moje smrti Bel objaviti, ja bi mu (Belu) rekao: „Daj maajke ti, jesi li ti normalan?? Pa hocemo li se prepirati oko 0,4… necega? 0,4 vjerovatnoce? Nevjerovatno! Ti ces da rusis moju Teoriju sa tvojih 0,4??? Ma daaaj…“.

O cemu se radi?

Lokaliti ili nonlokaliti? Determinizam ili slucaj? Uzrok…

Sta je uzrok? Uzrok mora da se bolje definise. Uzrok je pojava kojoj slijedi posljedici. Slijedi, znaci da mora uvijek da prodje neko vrijeme Izmedju uzroka i rezultata, a najmanje vrijeme brzine svjelosti. Sve drugo, nije uzrok. Znaci „lokaliti“ kaze da se posljedice dogadjaju zbog uzroka samo ako ti uzroci stignu da ih potaknu. Ako vidite neki rezultat dovoljno daleko od izvora uzroka, toliko daleko da ni brzinom svjetlosti se prostor ne moze premostiti, taj rezultat nije nastao od tog uzroka. Napominjem da je ovo definicija i „necega“ sto se zove relativisticka uzrocnost, cime se definitivno samo doprinosi na… ? Konfuziji, naravno. Ok. Ali i Ajnstajn je znao za eksperiment „crnih kutija“…

U fizici su tradicionalno uvijek Alis i Bob. Njih dvoje se nalaze na toj „dovoljno velikoj“ udaljenosti, gdje nikakva komunikacija medju njima moze postojati, ako izuzmemo mogucnosti kretanja poruke vecom brzinom od brzine svjetlost. I sad i ona i on, svako u svoju kutiju ubacuju a, odnosno b, a iz kutije izlazi x, odnosno y. Filozofi fizike kazu da je u tim kutijama smjestena sva fizika, sva nasa realnost, sve oko nas… I sad eksperimentatori puste do mile volje Alisi i Bobu da se dogovaraju, da pokusaju da organizuju korelaciju rezultata. I eksperiment krene. Ubacuju oni a odnosno b, a izlaze x i y. Koliko god se oni trudili i dogovarali, uvijek ce biti korelacija uz proporciju 3/4. A kad bi Alis i Bob mogli komunicirati, bila bi korelacija 100%. Ovih 3/4 se zovu Belova nejednakost (inequality). To je maksimum koji moze da se dobije uz lokaliti (mada se radi o za neke, jednostavnom racunu vjerovatnoce).

U svom radu iz 1964. objavljenom u malom tek zacetom zurnalu koji se zvao Fizika, Bel je – opet za neke – jednostavnom matematikom pokazao da ukoliko se u kutijama nalaze cestice koje se ponasaju po pravilima kvantne fizike i ako se mjerni instrumenti podese na odgovarajuci nacin, moze da se dobije veca vjerovatnoca od 3/4 (to se zove „ponistavanje – violation Belove nejednakosti).

Okej, a sta se dobije? Sto posto? Neee. Dobije se – matematicki 2+ drugi korijen iz 2 kroz 4. Znaci uz isti imenitelj (4), „gore“ u brojniku je 3,41441……… Bolje od obicne lokalnosti za 0,4?! Mislim, pa sto smo se prljali…?

Nego ja kao zakleti, tvrdi determinista i negator slobodne volje, moram, sto bi rekao Lenjin da dobro upoznam neprijatelja kako bi ga pobijedio. Neprijatelj ovdje je kvantna mehanika (KM). Ona „zivi od“ slucaja, nepredvidivosti ili preciznije od predvidivosti ali samo zahvaljujuci komplikovanom matematici. Ljubitelji KM medju kojima sam i ja, tvrde da oni cak ne samo da ne mogu (jos uvijek – pitanje tehnologije) da vide, nego jedino sto mogu jeste da izracunaju gdje bi mogao biti. Oni tih svojih +0,4 objasnjavaju fenomenom upletenosti (entanglement), a upletenost objasnjavaju teorijom talasa. Pa sta je problem? Ako dva elektrona lebde na zajednickom talasu koji odredjuje njihovu zajednicku sudbinu, zasto je tesko pretpostaviti da je bas taj talas uzrok cijelog fenomena? I? Eto nama fino opet determinizam kao pobjednicki koncept! Na neki nacin* se sa izvora pokrene talas na kojem dva elektrona odlete svaki na svoju stranu, napuste luminalni prostor (gdje vlada lokalnost, dakle uticaj prolaska signala ispod brzine svjetlosti) i onda kad jedan „padne“ (na mjerni instrument), talas odedi sudbinu drugog. Jednostavno.

* Nesto ili na neki nacin…. Ne treba se stidjeti ovih „kvalifikacija“. Daleko smo mi od kognitivne moci da shvatimo ideje koje se vrte oko KM. Mi i dalje razmisljamo „klasicno“ kao Njutn. A i on je kada je pokusavao da objasni gravitaciju, posao od pretpostavke da postoji jedan superprostor u kojem postoji neki super izvor gravitacije i ovaj „super-koncept“ se drzao 200 godina… dok mu Ajnstajn nije zakrivio prostor.

Za mene je plivanje kao dijaliza za bubrezne bolesnike. Idem(o) negdje? Odmah trazim gdje je tu bazen. Evo i sad se uskoro selimo u Stokholm: bazen je pod kucom!

Probacu da se nategnem i da prodjem ili proplivam kroz moj dosadasnji zivot….

Mostar? Skoro, pa nista!? Vise puta u Banji (i sad imam u nozdrvama miris Banje, odmah iza onih teskih vrata sa Musale, pa kroz sve prostorije do tzv. bazena). Ovo se ni ne broji: mozes zamahnuti 7-8 puta i kraj. Koliko ima bazen u Banji? 16m? Onaj veliki, napolju? Bio sam samo jednom u njemu. A i tada smo igrali ”gonje-ronje”. Tamo nisam nikada preplivao ni poprijeko, ni uzduz. Zasto? Jednostavno: cim se zavrsi skola, a sva raja ili na bazen ili na Neretvu, mene bi odvelo na more….

Prva stanica, Beograd. Banjica. Tada sam plivao samo 1500m po treningu, ali nakupilo se od 1991. Do 1997. Uspomene iz tog bazena? Ni lose, ni sjajne – izmedju. Znaci, prolazna ocjena. U Beogradu sam plivao i na Tasmajdanu: prvi put ispod balona. Sledeca stanica, Norveska. Trumso. Imaju tri bazena!!? Ja sam koristio dva od njih. U trecem sam bio samo jednom (Tomasdal – nemam neke uspomene). Od ova dva koja sam koristio, kad ne znas, jer nema informacija, krenem prvo naopako: Prestvana. Uzas. Mase ljudi, guzva. Potisnuto iz sjecanja. Drugi, Stakevolan. Sjajan bazen. Tada nisam imao auto, pa sam isao biciklom (danas, nezamislivo). Sjecam se vrlo atraktivne arhitekture: skoro kao da je u nekoj pecini- citav jedan zid je kamena stijena. Dobar! Sledeca stanica, nije imala bazene uopste i tih 6 mjeseci je najduza (i jedina pauza) u mojem plivackom zivotu od 1991. do danas. Inace sedmicno najmanje 2, 3 puta…. Onda Olesund i bazen na Mui. Uzas. Konacno, grad – Oslo. Ima dosta bazena. Probao sam, jedan kod zgrade u kojoj se dodjeljuje Nobelova nagrada za mir. Uzas. To vam je bazen kao recimo Gelert u Budimu: samo da se pluta.  Moj favorit je Tojen, blizu Munkovog muzeja. Pravi bazen, ali popularan, pa guzva. Kasnije sam radio neko krace vrijeme u Haugesundu. Dobar bazen, ali plitak.

Svedska. U mjestu u kojem sam proveo 22 godine i plivao isto toliko u lokalnom bazenu, sad vec 4-5 puta sedmicno, najbolje sam se osjecao. Sad su otvorili novi, tzv. nacionalni bazen (znaci drzavna i medjunarodna takmicenja)- luksuz! Stokholm u njihovom nacionalnom bazenu. Ma odlican, nema sta, ali uvijek guzva. Mutala. Los.

Na putovanjima na relaciji Skandinavija- Jugoslavija, bilo je vise pauza…ali ne i dovoljno bazena.

Hotel Petrarka, jugozapadno od Padove. Uh, koji luksuz u smislu da nije bilo mnogo ljudi. Mogao si biti sam u otvorenom, 50-m bazenu. Zasto? Pa… grije se i ima temperaturu 36 stepeni??! Plivas, znojis se. Zanimljivo iskustvo, ali… Vilah (Klagenfurt). Odlicno. Isti bazen koriste i hotel i gradjani, ali – gradjani pocnu sat poslije nas. Sjajno. Iako 25 m, sjajan bazen.

Kongresi. San Francisko, dva bazena: jedan u reziji YMCA na pocetku Ulice Market. Majko mila! Radi 24 casa. Ja usao prije 5 (ujutro) vec pun!? Uzas. Jedan bazen sa 3 (!) trake u zgradi (prizemlje) u ulici iza mog hotela, odmah blizu Junion Skvera. Zanimljiv koncept: najavis se ranije, bukiras traku i onda si sam makar u toj traci. Ali tri trake, uzak bazen, pa te talasi nose vise nego vlastiti misici. Zanimljivo iskustvo.

San Dijego. Jedno od najljepsih iskustava. U La Holi blizu medicinskog fakulteta, ocito neki kamp, vlasnistvo Jevreja, fantastican bazen: napolju, 50 m, nigdje nikoga! Ali doci do tamo, autobusom koji staje svaki cas, traje koliko i plivanje (od Skandinavije, standard je 3000 m bez  stajanja).

Orlando: Opet YMCA. Sjajan bazen: 50 m ,ali izdijeljen u trake poprijeko, pa ima … bezbroj traka – za mene ideal (prazno).

Milano: uzas. Najvjerovatnije nisam nasao bolji bazen. Hamburg. Odlican. Blizu onog cuvenog hotela (Atlantik), Minhen (mnogo godina) na Olimpija stadionu (gdje je M. Spic osvojio …7, 8 zlata) ili ”ljepse” receno, blizu BMW muzeja. U Minhenu I jedan uzasni bazen uz Isar rijeku. Katastrofa.  Budimpesta: napolju, zima, grije se (pusi se). Odlican.

Igalo je van ovih grupa. Mnogo godina u olimpijskom bazenu, skoro uvijek potpuno sam. Malo smrdi okolo, ali… A sad ga vise nema: vjetar odnio krov.

Pantale na ‘hozntregere’, kombinezon, gace na tirake…. Svakojako ih zovu. Uvijek sam ih htio imati. I evo, konacno stigose postom (a kako bi drugacije danas?!). Levis (ja, Livajs, ali mi smo uvijek govorili Levis ili Leviske). Levis iz Kine?! Ne bi bilo lose da sam ih kupio u onoj istoimenoj radnji, na uglu Stoktona i Gerija, uz sami Junion skver, znaju stanovnici San Franciska bolje. Ali sto se tice SF, zadovoljan sam: bio, kupio Leviske s mjesta (obicne, 501), Marlboro s mjesta i Zipo upaljac, s mjesta…  Nazad u Svedsku.  Nervoza dok ih izvlacim iz pakovanja: onaj dio za straznjicu kao satorsko krilo?! A fino su me upozorili ovi sto salju da su brojevi malo veci nego sto smo navikli. Kako se ovo oblaci??

Probam da ne odvajam treger od onog dijela sto pokriva grudi. Izvijam se, ali ne moze ruka da prodje da boga das. Ok, razmaknem onaj mehanizam koji sam poslednji put vidio na majcinim drzacima najlon carapa, tzv. halterima (a to je boga mi bilo davno. Sjecam se nikad nije nosila one … skroz… gore, nego uvijek taj cudni, arhaicni dio garderobe sto ide oko dna ledja, a iz njega vise nekakvi kaisi sa zabicama). Pomenute zabice su bile sa gumenim umetkom, a ovdje samo metal. I kad sam to postigao, osta taj dio sa onim sto pokriva ledja, da visi niz straznjicu. Kako to sad prebaciti preko ramena, a da me ne zvekne po glavi?? Uhvatis za kraj, pa rotiras oko ramena koliko ti dozvoljava ruka, pa kad prodje,  ne znas je li uvijen ili stoji ravno? Izravnas. I kad sve to postignes, shvatis da ti je majica  povucena gore do vrata.

E, ali sad pocinje uzivanje…

Ruke mozes lako zavuci iza pokrivaca za grudi I fino okolo povuces sve sto je na gornjem dijelu tijela. I kad ga jednom slozis, nema vise mrdanja! Stoji sve kao betonirano. Savijao se, sjedio, lezao, ulazio u auto, hodao, vozio biciklo… nema vise onog gadnog osjecaja da su ledja gola, da se sve ispasalo iz gaca, da su ledja „kao led” ili da dok hodas, da moras stalno gace podizati. Nista od toga: stoje kao kuca. I naravno, sve ovo samo zahvaljujuci dobro odabranoj velicini. Pa sam zato pazljivo otvaranje paketa (zbog mogucnosti vracanja), zamijenio divljackim gnjecenjem, guzvanjem i bacanjem… Naravno, plastika na jedno mjesto, papir na drugo….

I onda uzivas. Par sati… Dok ne dodje potreba za toaletom. Nije lako ni jedno ni drugo. Za ono manje, ima rajsferslus (sreca pa nije klasicni Levis sa dugmadima!), ali je malkice … visoko. Ne pomaze ga ni – koristiti.  A za ono drugo, vece, svakako treba krenuti sa cijelom radnjom skidanja/oblacenja od pocetka. Ali odmah bude jasno: skinuti je mnogo lakse nego obuci. Samo malo se izvijes i klizne treger niz rame.

A za oblacenje, vidi gore….

Kako mi zivot prodje bez kombinezona??? Skoro. Ali sad je tu. Narednih 30 godina. Zanimljivo, ako materijal nije bas onaj klasicni ”ostri” dzins (”teksas”), onaj sto vas obavija kao solunar, kao komad hladnog lima – nego je malo meksi (”kuvani”), onda je kombinezon i za kucu bolji izbor nego danas sve vise i vise popularne trenerke*.

*Neki dan sam citao da je jedna aviokompanija zabranila putnicima da imaju trenerke?! Eto jos jedan argument ZA kombinezon. Proizvodjac je mislio i na teroriste! Ne znam za Li, ali ove Levis su pravljene vretenasto, pa je srednji dio ekstra sirok: moze da se stavi oko pasa, sta volis….

                                                                            

Crkva, religija, vjerovanje, nevjerovanje, tradicija, konzervatizam, vizija…

Pricam sa obrazovanim covjekom, desetak godina starijim od mene. Zivi dolje, u Crnoj Gori. Smatra sebe Srbinom. Ima solidno zdravlje i solidnu ekonomiju. Duboko poznavanje prirode, a  drustvo mu je zadnjih decenija bio – hobi. Voli da cita, razmislja. Nema neki krug slicnih intelektualaca, pa je prinudjen uglavnom – razmisljati.

Ne kazem ja da kad se pise neki tekst, da  ga treba strukturisati kao da se radi o studiji. Ipak, ako je namjera teksta da polemise sa nekim stavom, a da motivise vrijednosti vlastitog  stava, mislim da se ”druga strana” mora prikazati iz razlicitih uglova, jer ”njen” stav je po definiciji izraz zivotne situacije u najsirem obliku rijeci. Pa cak i ako se radi o vulgarnim temama kao sto je kamata, nije isto ako polemisete sa bogatim ili sa siromasnim covjekom. A ovdje je rijec o crkvi….

Znaci Srbin u devastiranoj korumpiranoj zemlji koja se zove Crna Gora. I onda tu imate bezbroj slojeva: istorijski – da li su Crnogorci Srbi, kako su se razvijali ti narodi? U drugom sloju, nazalost, vertikalnom (suprotno svim pravilima arheologije!) imamo srpsku Crkvu (i neke jade od crnogorske). Pa onda kao neko vezivno tkivo se provlaci pojam tradicije. Korumpirana zemlja znaci izmedju ostalog da su sve ljudske vrijednosti, ponizene, ukinute, smanjene. Dominira nesigurnost. Nesigurnost za zivot, za zdravlje, za platu, za posao, za penziju, za buducnost.  I kako reaguju ljudi u takvoj situaciji? Jednostavniji ljudi se okrecu agresiji, neki alkoholu, neki traze rjesenje u jakom, drcnom politicaru koji ”im je sve … pospisku”. Ti su u vecini i zato je Milo bio na vlasti … 30, 40 godina. Oni drugi, svjesni da su vrijednosti zrtvovane, okrecu se jedinoj koja jos uvijek moze da se nadje – tradiciji. Tradiciji i  tzv. tradicionalnim vrijednostima. A onda vam se tu Crkva nudi kao cuvar te jedine sacuvane vrijednosti. I ja to razumijem: ako imas potreban materijalni temelj (ekonomija, stanovanje), dovoljno zdravlja, pa mozes da se kreces i u takvom drustvu realtivno autonomno, onda se prepustas tradiciji i – Crkvi. Hocu reci imas uslove da sebi mozes da ”priustis” luksuz duhovnog zivota koji nudi zavodljive rukavce: egzistencijalizam, filozofija, metafizika… Moze i teoloska literatura da bude zanimljiv izvor razmisljanja (apologetika, opet metafizika, pitanje srece…). Ali.

Ali, ako neko hoce da bude drustveno angazovan, znaci ne samo okrenut sebi i svojoj piramidi (materijalno i duhovna nadgradnja), onda se mora komentarisati uloga Crkve iz drugacijeg ugla. Mora se analizirati u kojoj mjeri je Crkva doprinijela da Crna Gora, Srbija, Bosna i Hercegovina… budu tu gdje jesu. Uzasno velika odgovornost i uzasno velikinegativni rezultat!

Jos od 9. vijeka kada je papa krunisao Karla Velikog, crkva i vladar su postali jedno. Sto znaci ako narod ima malo srece sa istorijom, geografijom, resursima, imace i dobru vlast, a to znaci i pristojnu crkvu. I obrnuto! E mi smo to ”obrnuto”, nazalost. Crkva nije samo bila ”uz skute” vlasti – oni su vrsili i aktivna zlodjela sve od mahanja puskama preko blagoslavo zlocincima (o pedofiliji i drugim seksualnim skandalima, ovdje nije rijec: tu se crkva ne razlikuje mnogo od kasarne, internata… znaci zatvorena organizacija sa neprirodnim pravilima, mora skrenuti u devijacije). 

Da je srece… Crkva bi bila izvor utjehe slabim dijelovima srustva: bolesnim, zatvorenim, onima koji su ostali bezn nekoga. Trebala bi da bude izvor duhovnog razvoja, da ”provocira” na razmisljanja, dijalog, teolosku filozofiju, seminare. I najvaznije, trebala bi da bude uz narod, a to znaci, kad ne ide u drustvu – da budu  protiv vlasti. Eeee, ali ko ce nahraniti cijelu piramidu organizacije? Kako doci do dzipa?

Ja znam da ja cas precjenjujem ljude, cas potcjenjujem – nikad neki balans. Ovo sa potcjenjivanjem je valjda dio moje psihilogije: ne pretjerano socijalan, da ne kazem  – asocijalan. Pa onda da bi nekako zadrzao mentalno zdravlje, najlakse je sve ljude preko koljena… na isti nacin… Dobro, cak i ja tu i tamo osjetim da smo mi ljudi ”socijalna bica”, pa malo zazalim za nekom od varijanti punog, sarenog socijalnog zivota; pa je mozda i ovo pisanje neka vrsta socijalnog zivota, samo sto ima formu koja mi sjajno odgovara – naravno, zbog garantovane distance. 

Ali ova prva strana medalje, kada se grcim od frustracije zasto ljudi ne mogu da razumiju kad je po meni, toliko jasno – to je posljedica mojeg slijepog vjerovanja u ljudski razum. Greska. Bacite pogled na Gausovu krivu. Pa eto, posto ”ljudi” nije bas tako mali i sjajno definisani domen, vec jedna ogromna heterogena masa, ostaje uvijek u meni potreba i poriv da se obratim dijelu koji moze da cuje i razumije. Znam, opet greska, ali – to je jace od mene.

Ako pratite iole ozbiljnije politicku scenu Bosne i Hercegovine ili Srbije, ne mozete a da ne primjetite da svake sedmice stizu novi povodi i slike kada krece isti mehanizam: kako je moguce da ljudi ne razumiju da ih Vucic i/ili Dodikvuku za nos? Mada, nije ovo predmet frustracije, jer ja razumijem zasto oni to ne mogu da razumiju. Ono sto ni ja ne razumijem jeste kako oni ne razumiju zasto je ovo ovako??

I sad dolazimo do Tita.

Sta sve nisam pokusavao? U mojim pisanjima na raznim mjestima, poredio sam Jugoslaviju sa veselim drustvom u kafani: puno alkohola, smijeha, a onda fajront, gasenje svjetla i masovna tuca. Poredio sam Jugoslaviju sa Titanikom: u jednom trenutku sjaj, luksuz, kavijar, ziva muzika svira, u sledecem trenutku  pakao u ledenom moru, boris se za poslednji udah vazduha. I niko da se ”primi” na ove metafore i konacno, otpuhne, nasloni se nazad u stolicu i udari dlanom u celo: ”Pa da…! Kako se nisam ranije….”.

Ne, naprotiv -tek tada krecu djelimicno agresivne polemike u kojima se izdvaja nekoliko motiva. U Jugoslaviji je se zivjelo bolje tada nego sada?! Ovaj argument bi trebalo odmah zaboraviti, jer se i na Titaniku sigurno bolje zivjelo neko u ledenoj vodi. Poenta je da je ”Tito” sa Titanika, odgovoran za kraj u ledenoj vodi. Pa onda silni argumenti koji meni (’alo, meni??!) treba da pokazu kako je sa Titom zivot u Jugoslaviji bio sjajan. I opet su moguca brojna slikivita poredjenja: BMW 5M koji vozi idiot. A? Sjajno je sjediti u njemu, koza, brzina, osjecaj kvaliteta, zvuk, a onda…tras! Pa kazu, skolovanje bilo beplatno… I opet isto: i u ovom BMW-u je benzin dzabe. Ne razumiju moji sagovornici da su njihovi argumenti u isto vrijeme i moji! Jugoslavija je bila sjajna drzava, ali ju je Tito upropastio i jos gore, napravio od gradjana koji jednostavno moraju dalje da zive na tom terenu, idiote koji ne mogu nista Dodiku. 

Evo, ako ce to pomoci: nista mu ne zamjeram sto je vodio Jugoslaviju u propast. Nije znao bolje. Bravar, metaloglodacili nesto slicno, narcisoidan. To je ubitacna kombinacija: poredis se sa istinskom elitom, a ne mozes. Pa onda hoces da budes originalan i izmisljas novu ekonomiju (jedan od najmladjih univerziteta u Svedskoj, kad je otvoren /70-ih godina???! – tada je Upsala ima vec 300 godina iza sebe/, rijesio je da krene u novu pedagogiju /ucenje bazirano na problemu/: sta ce jadnici, moraju se nekako izdvojiti, pa sta kostalo, da kostalo). Tako se Tito okretao samoupravljanju, nesvrstanima, nejasnoj spoljnoj politici, Suvarovoj skoli, fizickom eliminisanju protivnika… Ali kredite nije odbijao. Dakle, bez obzira sto je civilizacija odavno ”otkrila” i usavrsila parlamentarnu borbu, ministre sa savjetnicima, odabir elite iz skola, elitne skole, privatnu incijativu i vlasnistvo, konacno trziste, nista od toga nije nam moglo biti. Nas Titanik je morao udariti u santu leda.

Ali ono sto mu zamjeram i zasto ga smatram diktatorom i zasto mu dajem pogubno, ponizavajuce mjesto u istoriji, jeste sto je od ljudi napravio morone. Bolje receno, suznje. Njegov politicki sistem se zasnivao na tome da se ljudi u njega ne mijesaju, tj. da im nije dopusteno da u njemu ucestvuju. Preko jedne partije je imao uvid u sve. Lako je zamisliti kakvi su biliti lokalni mocnici ti od kojih su i policajci drhtali. Moc obrnuto proporcionalna finoci, pameti, sirini…Tada nije bilo mafije, nije bilo atentata, politickog terora bombama – politicki mocnici su zapravo bili ekvivalent danasnje mafije. Rezultat je bio da se narod povukao u svoje rupe, nastojao da se ne primjecuje, sitno je krao, snalazio se, a izmedju njih i politike je napravljen neprelazan rov i povalija. Pas koji je nekada bio ponosan (1945), povio je rep 1980. Izgubio dostojanstvo. Sjecate se takvih pasa po ulicama Mostara? Samo malo trznes ramenom, on odskoci kao na federima. Zapravo, ima ih i danas… Tesko je gledati psa bez dostojanstva, a jos teze covjeka. Takav covjek ne moze nauditi Dodiku. Takvom covjeku kad Dodik kaze da ce se RS izdvojiti iz Bosne i Hercegovine, ucini mu se, podsvjesno osjeca da je to glupost… Osjeca da se od toga ne moze rucati… Od toga nema kredita, ni godisnjeg odmora. Ali je paralisan. Gleda u Dodika kao ljudi koji su istrcali napolje u Alepou i nemocno gledaju sta im radi zemljotres. A kod nas su se zemljotresi smjenjivali od 1945. Do danas. Sve jaci i jaci. Pa je li cudno sto nas covjek sad ostaje smrznut, letargican, u panici i kad nekome nesto padne iz ruke, kad promaja zalupi vrata, kad vjetar duva….

Salvo je Luka, Luka Zingareti, a Salvo mu je ime u ulozi inspektors Montalbana. 

Ne znam gledate li vi tu seriju? Moze da se nadje na Netfliksu, a u Svedskoj je nekada davno isla i u redovnom televizijskom programu, valjda zbog svedske glumice u seriji?

Serija je divna. Kad ste umorni, kada nemate energije ni za umj dojam, a kamo li za napore, pogledajte jednuepizodu sa Montalbanom. To su epizode od nesto vise odjednog sata, znaci taman toliko duge da odmah poslije zavrsetka, mozete u krevet. Inspektor kao i svaki inspektor rjesava kriminalne slucajeve. Ono sto seriju cini malo…cudnom, jeste da se dogadja na jugoistoku Sicilije i da se mafija pominje kao sto se u nekim drugim serijama pominju… pistolj, noz, zgrade… Ali nigdje nema mafije u konkretnim slucajevima. Mafija je kao neka paralalena vlast (sto valjda i jeste?), gdje ni prava vlast, a ni Salvova policijska stanica nemaju ni mrvu zelje da ometaju. A to sto je radnja smjestenana Siciliji je samo bonus za seriju: oci se odmaraju. Negdje sam procitao da u maju i junu cijelo ostrvo mirise na cvijet agruma – eto ideje za krupne planove, znate ono za Novu godinu kad sebi obecate prestanak pusenja, pocetak sa teretanom, popeti se na Mont Everest… Ne! Otici na Siciliju u maju, dakle prije nego sto krenu ljetne vrucine….

Zasto Salvo, serija…? 

E Salvo je nezenja. Ima djevojku koja zivi u – Djenovi?! Dodje svake druge epizode kod njega, autobusom?! A kao neozenje i stalno ”on call” zbog kriminalaca sa ostrva, prinudjen je da jede u restoranu. Redovno ide u jedan, isti restoran cija je terasa sva okrenuta ka moru, stolice su drvene plavozute , a stolovi sa kariranim stolnjacima. Gazda ga zna, naravno i onda Salvo uvjek jede ono sto je kucni specijalitet bas toga dana. A gazda sprema hranu koju ulovi u moru, tu odmah ispod terase. 

E ovo je tema ovog teksta!

Sta ja da radim u Rovinju? U koju ja kafanu da pocnem ici (sa porodicom, naravno), a da me cekaju plodovi mora iz istarskog priobalja. A ne lignje ulovljene ispred Argentine???! Pa da zaredam kao Salvo, da me (nas) vec svi tamo znaju i da nas rado primaju i u junu i u novembru i u februaru. Kako izaci ispod ”kaputa” turiste kojega hrvatski ugostitelji docekuju sa polugotovom hranom iz celofana? Pa se kesa sa rizom ubaci u lonac ili u mikrotalasnu pecnicu, a fritirana riba ili rakovi ili mekusci ubaci iz kutije u rernu? Kako se osloboditi toga? Osluskujuci signale beogradske opozicione elite, shvatio sam da je kafana Veli Joze vrlo popularna. Ona vam se nalazi na juznom obodu Starog grada, kad krenete od Trga Marsala Tita, ma nema ni 50 m. Odmah na samom pocetku uzbrdice. Ma ono krenuli mi proslo ljeto tamo, zakazali sto, ali onda nadjosmo sardelu tek ulovljenu iz mora, na suprotnoj, sjevernoj strani, pa smo to uzivali kod kuce. Ali pitanje ostaje: je li Veli Joze ta kafana koju bi Salvo odabrao da zivi i radi u Istri?

Primjetite u ovom poslednjem paragrafu dva detalja. TrgMarsala Tita. Bravo za Rovinj i cijelu Istru! Nema histerije oko Tita, nema lomljenja tabli, mijenjanja imena ulica i trgova i  najvaznije, nema agresije prema onima koji kazu april. Nemam neku dugu tradiciju zivota u Istri, ali cini mi se, malkice, ima nekih naznaka nacionalizma u Istri. Talijanskog….

Drugi detalj: sardele iz koce. Ovo bi zapravo mogla biti cijela tema jer je toliko obiljezila nase iskustvo, da se smatra jednim od 100 najljepsih iskustava u nasim zivotima! Nista posebno, nista sto zitelji duz hrvatske ili crnogorske obale nisu vidjeli i dozivjeli hiljdu puta, ali za mene – to je jedan od zivotnih ciljeva, planiranih za ostatak zivota. Nije malo! Prisli smo moja supruga i ja koci zajedno sa gomilom turista. Nije previse bilo turista, jer je bilo malo pred osam (jutro, sto cijelom dogadjaju daje ekstra dimenziju). Ali tacno smo primjetili da su se ribari obradovali kad su nas culi i dobili kao musterije: muka im je od stranaca koji upiru prstom, pojma nemaju sta kupuju, a kao probaju da budu domaci. Pa smo mi dobili i kesu i dva i po kila, a platili za jedno. Ovo poslednje takodje nije  neki ideal – radi se samo o ribarevoj netrpeljivosti prema mjernim instrumentima, ali eto i to je bilo simpaticno. A slika! Koca i uz nju manji camac privezan za provu. Ribari takticki bacaju  nesto ribe pored te barke da bi oblak galebova grupisao nesto dalje od glavnine ribe. Krikovi ptica, sunce, boja mora, mirisi. I naravno, naravno: tog dana rucak sa sardelama, blitvom i posipom iz Care. Meni, dosta.

Odmah da najavim, da se ne razocarate: opet je rijec o kvantnoj mehanici….

Pogledajte oko sebe (ili u ekran upaljenog TV aparata). I, sta vidite? Automobili se krecu, ljudi se krecu, orao pikira ka povrsini vode da uhvati ribu, vjetar duva, politicari nas zamajavaju… . Reklo bi se, zivot kao sto je uvijek bio, ide svojim tokom, slagali se mi sa svakim detaljem ili ne. Zivot ide svojim tokom?? Ok, a gdje je tu svo ovo cudo kvantne mehanike sa kojim se ja ’rvem evo skoro ce pola godine? Gdje je taj svijet?

Eeee, ne vidi se. Kvantna mehanika je sebi stvorila prostor u mikroskopskom svijetu (od atoma, pa dalje, ka – cesticama) i tu se siri, komplikuje, fantazira, posmatra, mjeri…. Ali i dalje niko nista ne vidi?! Ja sam imao godinu dana kada je cuveni danski fizicar Nils Bor rekao da je atomizam najobjektivnija realnost, jer….

Prvo jedna vazna napomena: sta je realnost?

Vise od 2400 godina se ljudi bave ovom mislju? Idejom, bolje receno. I Platon, a posebno Kant su ovu ideju razvili koliko su mogli imajuci jednu misao koja im je bila zajednicka: svijet oko nas je realan i objektivan, sve dok ga mi ne pocnemo posmatrati. A? Zanimljivo. Oni kazu da postoje dvije vrste objektivnosti: ona koja je nezavisna od covjeka (dakle za nas nevidljiva, mada je razumom mozemo donekle predstaviti i zamisliti) i ova nama bliska bazirana na nasem iskustvu (percepcija plus kognitivna obrada). E, ali fizicari su jos stroziji! Oni govore o dvije vrste objektivnosti: strogoj i slaboj. Vec razumijete da ova slaba je zapravo objektivnost koju percipiramo nasom opservacijom. I sva nam je nauka na ovome zasnovana! Vjerujte mi na rijeci: samo nas statistika i naucna etika spasavaju od nadrinaucnika. 

Dakle, kaze Nils: atomistika je ta stroga objektivnost, jer je do sada niko nije vidio i ”zaprljao” svojim dozivljajem. Uh.

Ko jedini vidi kvantnu mehaniku? Matematicari. Citajuci ovih mjeseci linearnu algebru, matrice, vektore  i diferencijalni racun shvatio sam: nemocan sam. Nazalost. Nikada necu izaci “na zelenu granu”. Matematicari su posebna vrsta ljudi sa posebnim darom. Oni ”vide” cijeli svijet u najmanjim detaljima dok mi zurimo u m x n matricu. Ja ne znam ni sta ona hoce da bude, a kamoli da gledajuci u nju ”osjetim” prostor, kretanje u njemu, prolazak vremena…. Zamislite dvojicu istarskih zidara: jedan gradi ”suvi” zid slazuci kamenje, a drugi komentarise, jer obojica vide u buducnost, vide koji kamen daje kakav efekat. Tako isto razgovaraju matematicari: za njih je kvadratna matrica kao kamen….

E, ali gdje su se sreli matematicar i fizicar? U tom prostoru izmedju. Izmedju emitera cestica i mjernog instrumenta. ”Svi” mogu da vide kad sprava ispali cesticu i svi mogu da vide kad je mjerni instrument registruje, ali sta se dogadja izmedju? Tu pocinje mrak, a jedini koji vide i koji mogu da upale svjetlo su matematicari.

Kako je ovo pocelo?

I klasicni fizicari (Njutnovog tipa) razumiju Maksvela koji je objasnio kretanje talasa. A onda je neki  Jang napravi eksperiment sa svjetloscu i poslao fotone kroz pukotine. Na mjernom instrumentu iza pukotina nije dobio dvije tacke, sto bi onda znacilo da su cestice prosle kao metak, sa samo jednom linijom (trajektorijom) iza sebe –  vec one kruznice kao da je poslao talas.  I sad je nastala ”panika”. Onda se neko sjetio pa zapunuo nekakav gas izmedju i rasturio koncept tog misticnog prostora: uz gas (znaci sredina kojom se to krece je sada gusta) to sto se krece je pocelo da se krece prema ocekivanjima Njutna: na mjernom instrumentu, tacke. Ajnstajn  se prvi snasao i rekao, nema cestica, sve je talas i dobio Nobelovu nagradu za to. A nama je ostala dilema: ima li cestica i sta je zapravo cestica? 

U taj prostor su sad usli matematicari i zamijenili pojam cestice funkcijom talasa. Uveli u pricu operator (opet funkcija, ali funkcija koja prevodi iz jednog vremenskog okvira u drugi), pozajmili Sredingerovu formulu (to je onaj cija cuvena macka i dalje inspirise armiju fizicara) i – objasnili. A mi koji imamo osjecaj jedino kad stavimo u ruku 2 kg pa necemo pomisliti: 2 grama, mi gledajuci u tu formulu, nazalost – ne osjecamo nista. Nama samo ostaje da podignemo pogled ka televizoru da vidimo je li orao uhvatio ribu i – zivot ide dalje…..

Kaze jedan od (uvijek je tako!) brojnih predstavnika, brojnih sindikalnih organizacija u Hrvatskoj: „Ni jedan ministar do sada nije ispunio nasa ocekivanja“.

Ako gospodin (nekada, drug) sindikalac ovo cita, ovdje ce naci odgovor i objasnjenje.

Moram da stanem na stranu…. koga? Ministara. Makar u ovoj situaciji, nije da nisu htjeli, vec nisu mogli. Ono, mozda nisu ni htjeli – ne bi iznenadilo – ali ako jesu, potpuno ih razumijem zasto nisu mogli ispuniti zahtjeve zdravstvenih radnika.

Dva su glavna razloga: prvo ekonomija drzave i drugo narasli individualizam u drustvima makar naseg dijela svijeta (ne znam kako je u Gvineji).

Ekonomija? Sta tu reci? Komplikovanu jednacinu cijene zdravstva nisu uspjeli rijesiti ni mnogo bogatiji od Hrvatske. Prvo treba platiti ljude (da bi ih regrutovali za struku), pa ih treba „uvezati“ informacionim sistemima (IT), pa treba podici nove i svjeze ustanove, pa ih napuniti opremom, pa apoteke napuniti skupim lijekovima i na kraju obezbjediti pare za skupa lijecenja (komplikovane operacije, transplantacije, sada moderne CAR-T, pa bidirekciona antitijela….). Jasno je da to zemlja koja prihoduje samo od turista ne moze da namakne (kad moras kupovati americke avione?!). I ovdje ne treba trositi mnogo rijeci.

Narasli, hiperbolisani individualizam. Da. Koga? Doktora? Ma, jok… Pacijenata.

Prisjetimo se kako je to bilo kod nas do prije 30-40 godina. Umro covjek. Svi kazu: „Spasio se“. Od cega je umro? Pojma niko nema. Doktore ne treba ni pitati: em ne znaju, em, bice osorni, pa ih vise nikad neces vidjeti ako ti, ne daj boze opet budu trebali. Tada je sve bilo jednostavnije: umiralo se od „starosti“, sloga, kapi, raka. Dokumentacija?? Ha, ha, ha – nemojte me zasmijavati. Tzv. dokumentacija je bila neka kartonska fascikla u koju su ubacivali papirice iz laboratorije. Rtg snimci su ionako dijeljeni pacijentima da ih cuvaju urolane kod kuce, na ormarima. Ta se fascikla bacala bolesnicima na noge u vrijeme vizite, pa bi se tui nesto malo listalo. U vojnim ustanovama je bilo jos oskudnije: sto moze da stane na papir zakacen za tablu koja visi „u dno noga“, to je bilo to. Terapija? Terapiju nije znao da protumaci ni onaj koji ju je nazvrljao, a kamoli neko drugi. Dva lijeka, pa strelice.

Danas? Danas je bolesnik emancipovan. Naucili ga novinari. Novinari obozavaju bolnice i doktore. Obozavaju da im traze greske i da ih osudjuju. Ljudi to citaju … Onda politicari govore vrlo toplo i brizno o odnosu izmedju struke i bolesnika. Nude pomoc, nadzor, kazne. I razvio se bolesnik. Razvio se u – partnera, korisnika, dio tima.

Sad naravno, ne razvija se bolesnikova emancipacija jednako brzo u Regionu, kao na Zapadu. U Regionu i dalje isfrustrirana rodbina i/ili bolesnik mogu da uzmu stvari u svoje ruke i osvete se doktoru bilo fizicki, bilo kroz materijalnu stetu. Na Zapadu ima bezbroj mehanizama koji se nude bolesniku i tu nema potrebe za revolveraskim obracunima. Rezultat? Ja, rezultat je da se doktori kriju iza dokumentacije. Ranije bi nacelnici i voditelji odjela ganjali mladje kolege da napisu neki red – danas doktori samoinicijativno rabe kompjutere do maksimuma uz formulacije: u grupi ljekara je odluceno, bolesnik je prihvatio, bolesnik sa vise dijagnoza (ovo poslednje se cita, ne treba ga preozbiljno shvatiti) i slicne. I opet, rezultat: ne dizemo se od ekrana. Satima. Ma, cijelo vrijeme. Moj prosjecni radni dan je kontakt sa bolesnikom, 10 minuta, pauze i – ekran. Ekran sluzi i kao mocan izvor informacija, opet kao sigurnost da nas „novinar“ ne uhvati, ali rezultat je isti: ekran.

I sad kaze nas sindikalac da im je previse administriranja? I da su im male plate. Da, tacno je, ali rjesenja nema. Moze ovaj drugi dio, makar u teoriji da se rijesi: Hrvatska postane Austrija. Ali doktori ce sve vise i vise sjediti uz ekran, a bolesnici ce dobijati pouzdane savjete i lijecenje, mada ce se cijelo vrijeme osjecati nekako … usamljenim. Jer nikada se nece dogoditi da bolesnik posalje poruku doktoru dodji da popricamo, pa makar mi i nesto pogresno rekao.

A mucena Svedska, zivi i dalje u snovima da su 60-e godine, da ulicom idu dva policajca koji lice na klovnove, a da samo jedna osoba pravi nered po gradu: Pipi. Zive svoj san, nece da se probude i – jos cudnije, mazohisticki cuvaju neke slike iz tog sna kao da se nista nije promjenilo.

Muz i zena, oboje doktori. Oboje penzioneri. On jako cijenjen u bolnici u kojoj je radio, ona cijeli zivot radila u Domu zdravlja. On ima tegobe. Nece da trazi pomoc od svoje nekadasnje bolnice. Ide standardnim putem. Ona kontaktira svoj Dom zdravlja. Kazu joj, nema slobodnih termina, mora da proba iduce sedmice…. E sad kad meni kazu da se mi razlikujemo od Svedjana, jer boze moj, mi sviramo u autima kada nam se neko ne svidi, a redovno preskacemo zmigavac. Kakve to vezeima??? To nisu nikakve razlike! Oni to isto rade kad odu u – Kairo. Ali da dozivis od svojeg Doma zdravlja ovakav odgovor…. Ali nije ni to! Ispricajte ovu epizodu Svedjaninu. I? Reagovace „politicki korektno“: jaooo, bozeee, a vidis mu u ocima da je srecan, presrecan, sto zivi u ovoj zemlji mazohista. Ma samo sto mu ne poteknu suze- radosnice od srece: da to smo mi Svedjani. Sta mislila je preko reda? E, NECES !

(ili: idemo dalje sa kvantnom mehanikom…)

Kazemo, Sunce izlazi… Ili, zalazi… Da li?? Naravno, ne. Mi (Zemlja) se pomjeramo pa nam izgleda da Sunce izlazi/zalazi. Ovo vjerovanje je staro koliko i uspomena na Kopernika i danas ga samo rijetki dovode u pitanje. Ipak, ponasanje Sunca u nasim jezicima, ostalo je identicno kao u predkopernikansko vrijeme. Hocu reci, iako nas je nauka naucila kako stvari oko nas stoje i krecu se, mi i dalje imamo problem da prilagodimo nase izraze stvarnom stanju stvari. A moze se lako zamisliti kakav je to lom u glavama bio nakon cuvenih Kopernikovih rijeci (sta se dogodilo njegovoj glavi, znamo!). I boga pitaj koja bi varijanta pobijedila da se na stranu Kopernika nije postavio cuveni genij 18. Vijeka, fjorentinac G. Galilej (mada je i on zbog toga bio kaznjen kucnim zatvorom, ali je makar prezivio). Nego hocu reci kako je uzasno tesko izvrsiti promjene u nasim glavama tako da stara shvatanja nestanu, a zamijene ih nova koja budu potpuno suprotna prethodnim.

E, ako je tesko zamisliti, nasa generacija ima novu priliku!

Kvantna mehanika je sve okrenula naopacke. Paralela sa vremenom Kopernika je nevjerovatna. I on je tvrdio nesto sto niko nije mogao da vidi. Lako je (najcesce) ubijediti ljude u nesto sto mogu sami da percipiraju, ali kako povjerovati u nesto sto je proizaslo samo iz komplikovanim matematickih proracuna? Vrlo komplikovanih. Toliko komplikovanih da ni ”obicna” statistika ne ”radi”, vec se mora koristiti Dirakova (Fermijeva) statistika. Ipak u vrijeme Kopernika, ljudi su makar imali zajednicki vokabular! I jedni i drugi (zagovornici dvaju naucnih vidjenja) su koristili iste izraze: krece se, zalazi, vrti se… U nasoj promjeni paradigme, imamo jos veci problem: izrazi koje koristi klasicna fizika (putanja, cestica, talas, uzrok, uticaj), nista ne valjaju!? Kvatna mehanika trazi sasvim nove izraze….

Ima li kretanja brzeg od kretanja svjetlosti?

Ako pitate Ajnstajna (njegova specijalna teorija relativnosti): nema. Ja, ali i on je shvatio da moze da se pokaze dejstvo(uticaj) na velikoj daljini, gdje svjetlost ne bi mogla da stigne prije efekta. I zato je on s mukom prihvatio podastrte matematicke statisticke dokaze na Kojima pociva nova mehanika, ali je sebe umirivao cvrstom ubijedjenoscu u tzv. ”skrivene (hidden)” faktore koji ce se kad tad otkriti, pa ce tek onda ta nova mehanika dobiti ime nauke koja u potpunosti objasnjava svijet oko nas. Nazalost, umro je 9 godina prije nego sto je Bel publikovao svoju teoremu….

Nakon njegovog rada, citava armija fizicara je trazila greske, usavrsavala eksperiment da bi 20 godina kasnije A. Aspekt uradio najelegantniji eksperiment koji je potvrdio Belovut teoremi (za sta je ovaj dobio prosle godine Nobelovu nagradu). Sta se dogadja u laboratoriju?

Krece se od fizickog fenomena gdje elektron vracajuci se iz svoje orbite (tamo je bio u pobudjenom energetskom stanju) na svoje normalno mjesto (vec od ove recenice bi moj novi”prijatelj” francuski filozof i fizicar D’Aspanja poludio), oslobadja par fotona. Ti fotoni odlete svaki na svoju stranu, a njihovu ”smrt” mjeri instrument. Dva mjerna instrumenta na velikoj razdaljini, gdje ni brzina svjetlosti nije dovoljna. Observacija: ono sto izmjeri jedan instrument je u nepobitnoj korelaci sa rezultatom na drugom instrumentu! Sta znaci to? Jasno – postoji uticaj odnosno, fotoni se ponasaju kao uvezani. Kvantna mehanika misli da je ovaj fenomen objasnila. Evo ovako… Par fotona krece iz atoma na zajednickom talasu. Jedan par- jedan talas. Taj talas ima (vjerujte mi, zestoka matematika se nalazi ”iza”) iste karakteristike sve dok jedan od fotona ne udari u instrument. Tada, talas na kojem ide onaj drugi foton dobije drugacije karakteristike i definise ponasanje svog fotona tako da se vidi jasna korelacija. Fenomen je poznat kao kolaps talasa. 

Sta meni nije jasno i moracu jos da poradim…?

Bel, Aspekt i cijela ta ekipa tvrde da dva fotona uskladjuju(korelacija) svoje ponasanje propagacijom uticaja koji se krece vecom brzinom od brzine svjetlosti (supraluminalna brzina). Znaci da prvi foton napravi ”dogadjaj”, on na neki nacin utice na dogadjaj sa drugim fotonom. I tu sad zagovornici nove mehanike, sejire nad ”cinjenicom” da je eliminisana lokalnost (lokalno je u klasicnoj fizici sve ono sto moze da se dogodi pod brzinom svjetlosti ili manjom):nonlocality. A sto ne bi oni – foroni krecuci se sa istog izvora vec tu podijelili informaciju koja je zapisana na talasu i koja ih definise na putu do instrumenata?