SPC

                                                                            

Crkva, religija, vjerovanje, nevjerovanje, tradicija, konzervatizam, vizija…

Pricam sa obrazovanim covjekom, desetak godina starijim od mene. Zivi dolje, u Crnoj Gori. Smatra sebe Srbinom. Ima solidno zdravlje i solidnu ekonomiju. Duboko poznavanje prirode, a  drustvo mu je zadnjih decenija bio – hobi. Voli da cita, razmislja. Nema neki krug slicnih intelektualaca, pa je prinudjen uglavnom – razmisljati.

Ne kazem ja da kad se pise neki tekst, da  ga treba strukturisati kao da se radi o studiji. Ipak, ako je namjera teksta da polemise sa nekim stavom, a da motivise vrijednosti vlastitog  stava, mislim da se ”druga strana” mora prikazati iz razlicitih uglova, jer ”njen” stav je po definiciji izraz zivotne situacije u najsirem obliku rijeci. Pa cak i ako se radi o vulgarnim temama kao sto je kamata, nije isto ako polemisete sa bogatim ili sa siromasnim covjekom. A ovdje je rijec o crkvi….

Znaci Srbin u devastiranoj korumpiranoj zemlji koja se zove Crna Gora. I onda tu imate bezbroj slojeva: istorijski – da li su Crnogorci Srbi, kako su se razvijali ti narodi? U drugom sloju, nazalost, vertikalnom (suprotno svim pravilima arheologije!) imamo srpsku Crkvu (i neke jade od crnogorske). Pa onda kao neko vezivno tkivo se provlaci pojam tradicije. Korumpirana zemlja znaci izmedju ostalog da su sve ljudske vrijednosti, ponizene, ukinute, smanjene. Dominira nesigurnost. Nesigurnost za zivot, za zdravlje, za platu, za posao, za penziju, za buducnost.  I kako reaguju ljudi u takvoj situaciji? Jednostavniji ljudi se okrecu agresiji, neki alkoholu, neki traze rjesenje u jakom, drcnom politicaru koji ”im je sve … pospisku”. Ti su u vecini i zato je Milo bio na vlasti … 30, 40 godina. Oni drugi, svjesni da su vrijednosti zrtvovane, okrecu se jedinoj koja jos uvijek moze da se nadje – tradiciji. Tradiciji i  tzv. tradicionalnim vrijednostima. A onda vam se tu Crkva nudi kao cuvar te jedine sacuvane vrijednosti. I ja to razumijem: ako imas potreban materijalni temelj (ekonomija, stanovanje), dovoljno zdravlja, pa mozes da se kreces i u takvom drustvu realtivno autonomno, onda se prepustas tradiciji i – Crkvi. Hocu reci imas uslove da sebi mozes da ”priustis” luksuz duhovnog zivota koji nudi zavodljive rukavce: egzistencijalizam, filozofija, metafizika… Moze i teoloska literatura da bude zanimljiv izvor razmisljanja (apologetika, opet metafizika, pitanje srece…). Ali.

Ali, ako neko hoce da bude drustveno angazovan, znaci ne samo okrenut sebi i svojoj piramidi (materijalno i duhovna nadgradnja), onda se mora komentarisati uloga Crkve iz drugacijeg ugla. Mora se analizirati u kojoj mjeri je Crkva doprinijela da Crna Gora, Srbija, Bosna i Hercegovina… budu tu gdje jesu. Uzasno velika odgovornost i uzasno velikinegativni rezultat!

Jos od 9. vijeka kada je papa krunisao Karla Velikog, crkva i vladar su postali jedno. Sto znaci ako narod ima malo srece sa istorijom, geografijom, resursima, imace i dobru vlast, a to znaci i pristojnu crkvu. I obrnuto! E mi smo to ”obrnuto”, nazalost. Crkva nije samo bila ”uz skute” vlasti – oni su vrsili i aktivna zlodjela sve od mahanja puskama preko blagoslavo zlocincima (o pedofiliji i drugim seksualnim skandalima, ovdje nije rijec: tu se crkva ne razlikuje mnogo od kasarne, internata… znaci zatvorena organizacija sa neprirodnim pravilima, mora skrenuti u devijacije). 

Da je srece… Crkva bi bila izvor utjehe slabim dijelovima srustva: bolesnim, zatvorenim, onima koji su ostali bezn nekoga. Trebala bi da bude izvor duhovnog razvoja, da ”provocira” na razmisljanja, dijalog, teolosku filozofiju, seminare. I najvaznije, trebala bi da bude uz narod, a to znaci, kad ne ide u drustvu – da budu  protiv vlasti. Eeee, ali ko ce nahraniti cijelu piramidu organizacije? Kako doci do dzipa?