8. mart 1992. Mi presrecni roditelji, cerka samo sedmicu dana stara…
Prvo jedna ispravka. Sest dana ranije, 2. marta, grupa je pokusala da odrzi koncert, ali nije im bilo dozvoljeno, pa su uzeli kamion. Tada je moja cerka bila tek izasla iz Narodnog fronta…
Kako sad (8. mart) ici dolje prema Beogradjanki??? A trebalo je! Trebalo ju je staviti u kolica, sedmicu dana staru, ukrcati se u trolu br. 41 i pravac grad. Pa kad ova stane na pocetku uzbrdice Miloseve ulice, ako joj ranije nije spala trola, trebalo je izaci. Ne prelaziti ulicu! Nikako. I opasno i pogresno. Odmah iza kultnog SKC-a, okrenuti desno, ka Slaviji i odmah tu, malo prije Pozorista… Kamion. Zeleni. Mercedes, registarskih tablica: BG 213-299.
Tu se stvarala istorija. Tu je bio koncert na brzinu sklepane grupe koja se zvala Rim-tu-ti-tuki (neka stariji objasne mladjima sta znaci ime grupe). To je bila grupa formirana kao izraz antiratnog protesta, protesta protiv najnovijeg zamaha regrutacije koji je isao Beogradom, Srbijom. Regrutacije da bi se mladici i stariji muskarci poslali na klanicu u Hrvatsku, Bosnu…. Grupa je nastala od Ekatarine Velike („Gile“ ili Srdjan Gojkovic), Milan Mladenovic*, Cane, tj. Zoran Kostic (Partibrejkersi) , Svaba, Cajke, Anton i Jovec.
Ima puno muzickih manifestacija koje su bile istorijske. Hja, po cemu? Ucesce na jednom mjestu Dzoplinove, Hendriksa i Kokera (Vudstok)? Da, vazno je. Bitlsi na krovu? Zadnji koncert? Ok, istorijski… Ali, halo…! Koncert grupe Rimtutituki na kamionu ispred SKC, koncert koji je prenosen preko najbolje svjetske radio stanice (B92- titulu su drzali jos samo nekoliko godina, poslije su se ugusili u vlastitom izmetu). Taj koncert, ta poruka (Slusaj vamo) bio je poslednji pokusaj da se zaustavi zlocin nad Jugoslavijom, zlocin koji je porodio bezbroj manjih ili vecih sub-zlocina, ukljucujuci i zrtve i razaranje i – kriminal narednih decenija u svim novim drzavicama. Vise volim tebe mladu, nego pusku da mi dadu…
Zamislimo sad da je ta gradjanska, urbana snaga pobijedila i da je uspjela da cijelu Srbiju osvoji kao sto je osvojila mene. Zamislimo da 5 godina kasnije niko ne bi htio da se ukrca u Miloseviceve autobuse i da ide u Beograd na tzv. kontramitinge. Naravno, tada ne bi bilo ni mitinga, a ne kontramitinga. Tada bi splasnule sile i u Bosni i u Hrvatskoj, sile koje su se nastale, ojacale i odrzavale se u zivotu samo zahvaljujuci toj razornoj sili koja je izasla na scenu na poslednjem saveznom kongresu komunista. Milosevic bi se ugasio. Ugasio bi se i Tudjman. Nikada ne bi bilo Srebrenice, ni kosovske avanture. A mozda ni Putin ne bi danas opravdavao svoje pshoze podsejacanjem na ratove u Jogoslaviji?
Mislim, mogu Bitlsi sve skakati sa krova na krov, tesko da ce ikada postici istorijski znacaj ovog zelenog Mercedesa, na cijim „ledjima“ je bila reklama njemackog piva: mir, brate, mir.
*Kad u Podgorici predjete Moracu i dodjete na desnu obalu (zapad), krenete prema sjeveru, prema Pravnom fakultetu, Policiji, Bulevarom J. Tomasevica…. odjednom na raskrsnici sa 13-a jula, vidite ogromni mural na bocnoj fasadi jedne stambene zgrade: Milan Mladenovic uz jedan citat iz njegove poezije. Snaga tog urbanog trubadura, njegov gradjanski profil, bio je dovoljno jak cak i za Podgoricu. Milan je umro u novembru samo dvije godine poslije ovog ovdje opisanog istorijskog dogadjaja u 36. godini. Ne moram ni da posebno pominjem da ako si umjetnik i ako zelis da budes neko, zaista, iskreno, neko ko ce biti vjecno upamcen, moras, nazalost umrijeti izmedju 35. i 39. godine. Dzaba sve.
Jugonostalgija 