Ha! Zvuci skoro nadrealno: ja, Srbin („Mrsko, tursko“), a sad i Svedjanin – pa — volim Tursku????!A, oni nam ne daju u NATO??
Ali, posto ja mislim svojom, a ne kolektivnom glavom – iako ovu poslednju razumijem – ja – volim Tursku.
Evo, jutros sam iz Stambola (ovako kazu svi i Turci i Iracani i…, a samo mi- cistunci- hocemo da zadrzimo cijelo ime: Istanbul). Sat zvoni u 0445 u hotelu Zeleni Park, duboko u Aziji. Ja, duboko, ne znaci da je u …. Japanu, ali za nas koji smo sletjeli na istanbulski „havalimani“ (zracna luka), kad nas autobus odvede 60 min daleko od „havalimani“, to je onda – duboko. Hotel lijep, cist, svijez, otvorio ga neke godine Erdogan (eno slike na recepciji). Na recepciji nekoliko mladih i jedan stariji sto nosi naocale na vr’ nosa tako da ima neki autoritet. E, ali kad u taj hotel dva autobusa iskrcaju 120 ljudi koji imaju arapske, iracke, kuvajtske, turske pasose, onda vam je lako zamisliti na recepciji – guzvu.
Nego da vam opisem scenu…
Tog ponedeljka, 6. februara, Tursku je pogodio uzasan zemljotres. Jug Turske. Istanbul? Nista. Ali u Istanbulu strahoviti nevrijeme sa snijegom, vjetrom, cudima.I 170 letova sa istanbulskog „havalimani“-ja bude otkazano. Lako je zamisliti koliko ljudi je ostalo bez svojih planova. Medju njima i ja. Nacionalna aviokompanija osjeca odgovornost za ove ljude.Planira smjestaj… Ja, iz Crne Gore odem turskom kompanijom za Istanbul tog ponedeljka iako je cijela porodica protiv. Avion se spustio iz Istanbula u Podgoricu: imam osjecaj da putnici sve nesto skakucu od srece, jer su napustili zemlju koja je trustna… A ja, odoh tamo? Kao da sam TV reporeter…, Turska. Zemlja sa snaznom vojnom tradicijom. Vojnom, spijunskom, kontra-spijunskom…. Ma, ja njima vjerujem: ako ko ima insinkt da reaguje u krizi, to je valjda zemlja sa vojnom tradicijom? A, oni cute. Nista od zabrane ulaska u zemlju. I ja krenem…. Mislim se, gledam ove Podgoricanke sto regulisu gejt, da ih pitam, je li sigurno ici u Tursku… isto je kao pitati moju pokonju babu je li dobro trenirati za Ajron Man… Idem blize…. Osoblje u avionu: pitati njih? Oni veseli, profesionalni, opusteni. Zarazni. Te i ja sjedoh na 8C. Ali, ima li ista sto ne volim, pardon- mrzim u Turskoj? Da! ‘Taksing! na pisti. To je cudo nevidjeno. Taksing vam je onaj dio od momenta kad avion dotakne pistu, pa dok vas puste da ustanete: avion baza po pisti…. E, u Istanbulu ovo cudo (‘taksing’) traje od 35 do 45 minuta??? Kukala vam majka ako imate avion u nastavku (konekcija). I dodjem u zgradu. Moj avio za Stokholm polece u 1520, a ja sam stupio na tlo zgrade u 1505. Pronese se glas da u avionu ima 11 „svedjana“ i da svi imamo isti cilj. Trk. Trcim ja, dusu hocu da ispustim. Jos troje pored mene. Onda se ispostavi da su oni zainteresovani i da trce za – Moskvu. Skreni lijevo? Ne: to je samo za turske drzavljane. Sad? Ne, to je za… Da ne duzim: ode avion (sutra sam saznao da je i taj avion bio otkazan – dzaba sam trcao). OK, prespavacu u Istanbulu. Van aerodroma, u gradu. Znaci treba izaci… Granica. Stanem ispred kamere i malo cucnem – stoji nisko. Moj pasos nesto „ne radi“. Zovu policajca (mene u stranu kao da je pas nanjusio kokain). Dodje neka jadna, mrsava policajka i krene sa: „Merhaba“. A meni srce do … Sarajeva. Valjda je i ona to vidjela i pusti me i bez da pogleda pasos….
I eto mene u gomili putnika sa Srednjeg Istoka naspram troje recepcionista. Napetost se osjeca u vazduhu: ljudi su umorni, mala djeca placu, glad, neizvejsnost. Ali, nema agresije. Nema svadje- samo dva puta su dvojica izrazili svoje nezadovoljstvo. Malo, po malo svi smo dobili svoje sobe: velike, ciste, mirsljave. A ja, plus i tzv. ‘dental kit’, da operem zube.
Doveo nas je satl, dzabe, platila kompanija ali hoce li doci sutra kad medju nama 120 ima 120 razlicitih vremena polaska. Ja uzmem taksi. Sto je sigurno, sigurno. Taksista, hukce, trlja ispucale, suve ruke i krenemo njegovim Pasatom ka istanbulskom Havalimani. Gledam u retrovizor, a lire ne da rastu – lete. Slabo vidim, pa racunam… 150-200-250 EUR. Tek nakon nekih 20 minuta vidim tacku i shvatim: deset puta manje, znaci – 20 EUR. Prolazimo azijski dio, pa novi most, a sa lijeve strane se vidi onaj most, cuveni most preko Bosfora (presao sam ga zadnji put septembra1995…). Uskoro sa desne strane stadion Galatasaraja….
Volim Tursku. Volim Turke. Zasto? Zato sto su isti kao i mi. Emocije izrazavaju dernjavom, mahanjem ruku, trzanjem glave i izrazom lica. Ali, vidi se da su i napravili krupan iskorak ka Evropi, ka evropskom shvatanju radnog morala. Recepcioner, sofer, taksista, barmen, cijela avio-kompanija, svi su … Ne mogu i necu da kazem profesionalni, jer to odmah sugerise na Zapad, na covjeka koji radi efikasno svoj posao, ali sa vama nema nikakav kontakt; sta vise, izmedju vas je zid. Turcin radi svoj posao sa odlicnim rezultatom, ali je stalno sa vama, prisan i topao. Ja to ne mogu zvati profesionalizmom – ja to zovem ljudskoscu. Jeste, jezik, komunikacija je problem, ali, vidite: citab, hava, hanuma, tuz (so, zato: Tuzla!), semit, merhaba, selam, kafa, dezva, kajmak, cesma… i njihova toplina- dovoljno za pocetak.
Jugonostalgija 