Biti vojnik, biti u ratu …, opasno je. Moze i da se pogine. Svaki vojnik zato voli da popravi svoje sanse da se jednog dana vrati kuci. Ziv, a po mogucnosti i bez invaliditeta. E, tu dolazi u pricu general. Dobar general nije garancija da ce se vojnik vratiti kuci prema naprijed navedenim zeljama, ali je uz dobrog generala, sansa veca. Los general, povecava sansu da se ili ne vratis uopste ili da te – donesu.
A sta je los general?
Eee, ali prvo moramo da se dogovorimo da li pricamo o zivotu ili filmu? Jer u filmu, imate tu sjajnu, dobitnicku kombinaciju, kombinaciju koju publika obozava: los general, ali – genijalan, pa svi prezive. Kroz film, on radi sve naopako, prosjecni gledalac se cudi, ali na kraju – sve bude u redu. Nazalost to je film. U zivotu los general, najcesce znaci nesrecu. Moze uz nesto srece i los general da dovede svoje vojnike neostecene kuci, ali – tesko.
U filmovima pisci scenarija maksimalno koriste ovu romantiziranu kombinaciju. I ne samo u ratovima sa generalima ili vojnicima. I agent Hant /Tom Kruz, Nemoguca Misija, krsi pravila („los“), ali pobjedjuje. Isto je i sa Varg Veumom (v. rane radove): mrzi pravila, ne bira sredstva, rastura, ali na kraju kad svi („sistem“) zakazu, on („los“) nadje rjesenje i svima lakne. I svi (ukljucujuci i sistem) mu oproste. A sta bi rekli tek za doktora Hausa? Sam protiv svih, a pobijedjuje?!
Nazalost, bas kao sto ni Statam ne moze da razbije 12 zestokih, londonskih momaka za samo par minuta, kao sto ni agent Hant ne moze da visi na litici iznad norveskog fjorda, 45 minuta, pa jos ranjen – odnosno mogu oni, ali samo na filmu, tako ni mi ne mozemo da se nadamo u cuda. Cuj, nadamo?! Racunamo na njih. Ali, ne moze. Nema. Razmislite, koliko puta ste za 30, 50 ili 60 godine dobili pomoc pravog cuda? Ne mislim sad na situaciju kad stojite u redu za kasu, a oni otvore jos jednu kasu i vi to prvi primjetite. Mislim na prava cuda: iznenadni i neocekivani zaokret vaseg zivotnog puta u novom pravcu koji vam donese prednost. Dva puta? Tri? Zato, ne racunajte na srecu. Dalje sto se moramo dogovoriti, ako podvlacimo crtu i dajemo ocjene: da li govorimo o (ne)uspijehu koji vas cini (ne)srecnim par dana, a zadovoljnim i ispunjenim cijeli zivot ili obrnuto? Mnogo konflikata dolazi iz odnosa vas, pojedinca sa sistemom. Ne znam da li je privid, ali ta relacija cini se, nosi jedino moguce neprijatne rezultate. Ne znam, moguce je da one scenarije sa pozitivnin rezutatom ne primjecujemo, jer ih podrazumijevamo? Recimo put avionon koji se nije srusio: ipak je tu sistem ucinio svoj dio posla i vi ste se 4 sata kasnije spustili 4000 km dalje. A ako bi htio maksimalno da otezam svoju poziciju u ovom monologu, podsjeticu da je sistem stavio u stolicu (aviona) poslusnog, a ne kocopernog pilota.
Opet, nazad do filmskih ”negativaca”. Kada oni krse pravila i suprotstavljaju se sistemu? Iskljucivo kada je u potanju visi cilj! Rizikuju se zivoti stotina ljudi da bi se spasio jedan. Je li ovo primjer za visi (moralno visi) cilj? Jeste. Ali u filmu. No za Hanta nema prevelikog rizika: spasice jednoga, a mirakulozno se nista nece dogoditi ni drugima koje je on svjesno doveo u opasnost. Publika srecna, napusta film kojem su dozvolili da ih dva sata drzi u snu.
Sta ste vi u vasim zivotima? Dobar general koji siri sigurnost i gdje se svi osjecaju komotno ili ste kavgadzija, neko ko ne podnosi okvire sistema i voli da ih pomijera. A kad se granica gurne i kad se sistem zaljulja? Ljudi oko vas povezani ili bioloskim vezama ili profesionalnim, prestaju da disu, zgledaju se i cekaju. Ovaj osjecaj ne prija nikome – na kratku stazu. Na dugu? Ono kao kad M. Brando sjedi u vinogradu na kraju Kuma. Recimo da ga unuk pita kako bi ocijenio svoj zivot? I bas kad je htio odgovoriti, skljoka se sa stolice. Mozda je i bolje, jer nisu svi ponosni na svoj iskreni odgovor.
Jugonostalgija 