Recenica br. 2

Moze da se kaze i „druga recenica“, ali zbog nesavrsenosti naseg jezika, ovo „druga“ moze da se shvati kao „ne ista“. A to bi bilo pogresno.

Zato je vazno da u naslovu stoji recenica br. 2, odnosno ona druga, sto dodje poslije prve….

Ja imam velikih problema sa ljudima kojima je druga recenica suplja. O cemu se radi?

U redu je, nije ni meni bas uvijek do ozbiljnih razgovora, ali definitivno mi je cesce nego vecini. I tu nastaje konflikt. Matematicki je jasno da ja imam vecu sansu da sretnem te iz vecine i da vec u prvoj sledecoj recenici razumijem da je njima samo do naprdivanja, a onda mene tu odmah prolazi volja. To su dva razlicita stanja raspolozenja. Jedno kada repliciras i „vodis razgovor“ kao kad u stonom tenisu, vracas lopticu bez ambicije da dobijes poen. Pimplas. Moze. Tada se obicno radi o vecoj grupi ljudi i pimplanje je jedino logicno rjesenje (iz moje vizure) da se supljim rijecima postigne sto vece ucesce u razgovoru: svi mogu da se prikljuce. Ono drugo raspolozenje, kod mene dominira kada smo jedan na jedan. Tu sam ja bez izuzetka za sadrzajan razgovor. Cak i na ono prvo, rutinsko pitanje „Sta ima“, ja sam spreman da krenem iz dubine. Ili ako ja pocnem razgovor, jeste, prakticno svi ljudi ovoga svijeta ce odgovoriti necim smislenim, ali kad ja nastavim, nastupi razlika: vecina bi da odmah izadje iz „ozbiljnosti“ situacije i odigra nesto neobavezujuce (pimpla). Situaciju cini jos gorom (dramaticno gorom!) kada moj partner (jedan iz vecine), i sam svjestan da mu je odgovor „nepodnosljivo lak“, pocne sam da se glasno smije „humoru“ svoje replike, dopunjujuci time sadrzaj??!. Strasno! Ja smatram da kada udjes ozbiljno u razgovor, ti se ogolis, ucinis ranjivim i zapravo prepustis se partneru. I zato ako taj odgovori nepodnosljivo lezerno, pa se jos i pocne smijati svojoj replici koju samo on vidi kao smijesnom, to za mene znaci bacanje rukavice u lice. Poziv na rat. Rezultat tih malih, lokalnih ratova je naravno da se krug ljudi sa kojima ja zelim komunikaciju gotovo na dnevnoj bazi, smanjuje. Nema pobjednika, ni porazenih, samo -ljudi nestaju.

Probam da razumijem te sto vec od sutra nestaju iz mojeg intelektualnog zivota.

Sjecam se, moj je otac imao identican problem. Strasno se nervirao sto nije mogao sa ljudima koje je volio i/ili cijenio, postovao – da ostvari makar 5 minuta smislenog razgovor. Razmjenu informacija. Obostranu korist. Osjecaj podijeljenog zadovoljstva. Jok! I on se povlacio u razmisljanje, citanje i druzenje, na kraju samo sa jednim covjekom…. . Ovdje mogu da razumijem „vecinu“. Moj je otac poslednjih godina, razlicitim „sivim“ okolnostima zivota postao patoloski fokusiran na par tema i time je okolini postao dosadan. Okolina se stitila od njegovih ponavljanih frustracija vec drugom recenicom koja je trebala da kaze: „Ej, hajmo se malo saliti. Pusti …vise!“ Ok, ima li kakvih drugih „olakotnih okolnosti“ za lezernu vecinu? Jer nismo svi dosadni….

Ima. Ili nema. Hocu reci, razumijevanje da je vecina apravo prazna, suplja i neinteresantna nije bas olaksavajuca okolnost, ali jeste objasnjenje. Ne moze vecina da prihvati nesto dublji pocetak razgovora i stiti se bjezanjem u lezernost, povrsnost. I da se razumijemo, ne pocinjem ni ja razgovor citiranjem Kanta, ali sjetite se i sami – ne znam u kojoj ste bas vi grupi – ali, sadrzaj prve recenice moze da bude bukvalno bilo sta. Bilo koja tema! Svejedno ce vas vecina ostaviti samog svojim lezernim odgovorom na vasu drugu recenicu. Konacno, izgleda da je i Aristotel imao istih problema! Da nije, ne bi se sve vise i vise povlacio u sebe i svoje misli, zakljucujuci nesto kasnije da je najvisi nivo srece koju covjek moze da postigne, kontenplacija.