”Slusaj, slusaj, da vam ja kazem. Izgubli ste. Jeste. A, sto ste izgubili? Ja cu vam rec’ – izgubili ste zdravlje, eto sto ste izgubili. I sto ce vam to??? Samo se nervirate. A oni? Da se nijesu uznemirili? Da im nije nesto bilo? Bas njih briga. Koliko para mislis da ti je dosta? ’Iljadu EUR? Kupis ovo, kupis ono i pare odu. A vi se ubiste od posla. A zasto? Sto ce vam to? Mislite da ce da vas postuju? Ja sam zavrsio tri kuce za godinu dana. Nisam dolazio mojoj kuci. Ubih se od posla. I ko ce mi reci hvala? Oni?! Ma to su neljudi. Ja vam kazem, sa njima ne treba imati posla. (mobilni telefon). Koliko para? Kome? Nisi lud! ’Ajde sredicuti to. Ne sekiraj se. Cuvaj zdravlje (namigne ovima koji su sad, ne svojom krivicom prisiljeni da se strpe dok on razgovara telefonom). Cuvaj se. (Veza, prekinita. Ponovo ima vremena za ovdje prisutne): Ovo mi je najbolji drug. Nema ga na svijet’. Sjajan momak. Ucinjen. Sve bi ti dao. Ali mi se sekira. Ni za sta”.
Sjedeci na terasi porodicne kuce i pokusavajuci da razumijem period izmedju Sudija i Kraljeva na samom pocetku istorije izraelske drzave, bas kad sam uhvatio neku vrstu harmonije sa krijestavcima (vrsta dalamatinskog ili primorskog cvrcka koji se stiti od vrucine vibracijama svojih tvrdih krila sto proizvodi prepoznatljivi zvuk primorja, ljeti na 45 stepeni na suncu), cujem neprekidnu tiradu momka sa susjedne terase. Probam da zanemarim, ali ne ide: rijeci se ubadaju u mozak, mada ne ostavljaju nikakav trag?! Probam da sazmem sta je rekao – ne ide. Probam da razumijem koji je njegov stav, misao, ideja, poruka – nema nista. Kao kad pokusas da uhvatis u saci przinu; suvu, ne mokru. Sve iscuri medju prstima. Iako ga ne vidim, ali ga – vidim. Stavili su mu flasu loze i casu na sto, a on zadr’o. Ne dise.
Ovo je mala slika, ilustracija prosjecnog covjeka ”u najboljim godinama” sa nasih prostora. Osamdeset posto je ovakvih. Sto bi mi rekli, operisan od niza fenomena: imanja ideje. Posjedovanja stava o necemu. Moci (i potrebe!) da argumentuje. Moci da pokaze samokriticnost. Moci da cuje drugaciji stav. Ili ”stav”. Nista od toga nema. U sociologiji ovakve zovu jednostavni ljudi (simple), a u nasem folklornom rijecniku, imamo za njih brojne i sjajne opise. Use, nase i podase. Budali je svaki dan Bajram. E da mi je tvoja pamet dva dana da se odmorim. I matematika ih je definisala (posebno Gaus) i stavila na trbuh istoimene krivulje (definitivno nema na krivulji boljeg mjesta za njih od stomaka). Jednostavni ljudi su spaseni. Rodjenjem. Mogu prolaziti istom ulicom godinama i nikad nece primjetiti nezavrseni trotoar, visoku travu koja je ispunila zicanom ogradom ogradjeni prostor gdje je neko zaceo kucu, ali od cigle nije dalje dosao. A i ograda se vec raspada, iskrivljena, nagnuta. Najlonske kese kovitlaju okolo nosene vjetrom. Junak nase price to ne vidi. Sjajno! Niz problema u njegovom jednostavnom zivotu, manje. Ukrcaj ga na brod. Moze leci izmedju dvije stolice, na pod, na stolicu. Zaspace kao zaklan u roku od dva minuta. Razjapljenih usta, zbog unazad zabacene glave. Sutra mu daj komad kokoske umotane u foliju (dobro, danas smo vec svi prevazisli novinu), pojeo. Stoji na pogresnom mjestu. Ne primjecuje. Njegov je zivot kao Mala nocna muzika od Mocarta: jednostavna tema koja se ponavlja (rondo). Zivot nas ostalih (manjine) nekako vise podsjeca na Sostakovica. Ako je to muzika uopste? On stalno zadovoljan, smije se grohotom iako nas, 20% ne razumijemo zasto. Nikad neraspolozen, mi stalno nezadovoljni. On ispunjen (ovaj citirani sa vrha, prolazi danasnji dan kao neko ko je dobio usmenu prezentaciju (’oral’) na vaznom kongresu: svi ga slusali dok je govorio neobicno vazne, krupne istine). Nas dvadeset postotaka u stalnoj unutrasnjoj borbi. Sa sobom, sa okolinom, sa vrhom, sa dnom…
Ali ima spas. Za 3% od ovih 20%. Ako uz svu senzibilnost, moc opservacije, inteligenciju, obrazovanje, visoke estetske zahtjeve, uspiju makar pri kraju zivota i da postanu – mudri. Ako! Ali, meni nesto ne ide….
Jugonostalgija 