Moja unuka, kad joj se stvari ne sloze, pocinje da bude nervozna, nemirna i na kraju – place. Cetiri mjeseca, sta ce drugo?? Ako ‘cuca’ (cucla) ne pomogne, prisloni je se na majcine grudi i u trenutku- mirna. Zadovoljna. Ocito, nije to glad. Kazu kad je zaistinski gladna, onda je to vrisak koji niko ne moze tumaciti pogresno…
E, isto i ja!
Kad vidim Krasevu kutiju cokoladnih napolitanki, sav se unervozim. Pa ako se stvari sloze (rucao, vrijeme je za dezert, pravi je sat, nije 6 ujutro…), pocinjem da trgam onaj celofan, jer Hrvati znaju napraviti napolitanke, ali brate, ona crvena nit koja bi kao trebala da olaksa skidanje celofana – ne radi. Na kraju se jos i zalijepi za prst, pa nisi ni tu ni tamo. Ipak, jaci sam ja od Kraseve kutije, otvorim je i onda panicno stavim dva komada (naravno, staviti samo jednu napolitanku, samo bi me dodatno isfrustriralo) i u trenutku osjetim olaksanje. Opustanje. Mir, tolerancija. Ako neko kaze nesto prije ili poslije, stavljanja para u usta, moja je reakcija ili ubiti ili zagrliti. Zanimljivo, a razlika izmedju nas (moja unuka i ja) je vise od 60 i kusur godina. I jedna razlika medju nama: dok za unuku majka ima osjecaj kada je dosta, ja taj osjecaj nemam. U toku od 5 minuta, ode cetvrtina kutije (pola sprata) i onda mi naravno, bude muka. Ocito, treba mi tutor.
Neko ce se upitati, kakve veze imaju muslimani sa napolitankama? Nikakve- jedina spona sam ja. Jer dok jedem napolitanke, razmisljam o „srecnim“ (?) zemljama. Bosna i Hercegovina, Svedska, Francuska, V. Britanija ili – Hrvatska, Poljska, Madjarska… Ove prve imaju manji ili veci dio muslimanskog zivlja. Ove druge su na ovaj ili onaj nacin, ostale bez njih. I sad bukti rat u Palestini. Ljudi pate, umiru. Uzas, kako god pogledas. Ali u zemljama iz prve grupe, rat se prenio i kod njih. Ove druge zemlje, brinu i dalje samo o nekim drugim stvarima, ali rat u Palestini ih ne dotice. Da li je ovo posteno? Je li ok? Zemlje koje probaju da prezive u uslovima „ljepote u razlikama“ (kako vole romanticarski sociolozi da tvrde) sada zbog svoje multikurtularnosti, trpe nove sukobe jer se palestinski rat prenio i kod njih. Zemlje koje su bile sebicne, agresivne (zasto Engleska nikada nije imala pravih problema sa Jevrejima? Pa od samog pocetka 13. vijeka ih je sve, do jednog izbacila) i koje su svojim Olujama pojednostavle nacionalnu strukturu, sada mogu da razmisljaju o ekonomiji, ministrima koji voze auta i ubijaju neduzne… Ali ne moraju da isplacuju duple dnevnice policiji da obezbjedjuju propalestinske ili proizraelske demonstraciej.
A Mostar? Eh, Mostar. Podijeljenil judi, a bez posla. Pa ako neko sa desne obale vikne „danas je cetvrtak“ (a slucajno jeste), oni sa lijeve strane ce poceti bacati kamenje preko Neretve tvrdeci da „zapadni “ lazu i da je zapravo – petak. A to je samo kalendar. Mozete misliti kako je kad im se „krene“ kultura, srz, vjera… Palestina zivi na istocnoj obali Neretve, a Zapad je Izrael. Ja sam tamo zivio 20 godina, a nikad ovo nisam primjetio. Nego vidim da ce sva Gaza uskoro biti na jednoj plazi. Mostarci sa istocne obale, sto bi rekao bivsi svedski premijer, otvorite vasa srca i primite ih u vase domove. Salim se: to nikome ne pada na pamet. Trazi se samo povod za svadju. Pitam se sta bi moji Mostarci radili da su Poljaci? Oko cega bi se onda svadjali?
Jugonostalgija 